Библија или Свето писмо је хришћанска света књига. Хришћани вјерују да су цијело Свето писмо написали људи надахнути Светим духом. Састоји се из два дијела: Старог завјета, у којем је описан настанак Неба и Земље и људи на њој, прошлост човјечанства, до рођења Исуса Христа, и Новог завјета, у коме је описан живот Исуса, кроз четири јеванђеља, и будућност људи на Земљи.

вјера у Бога Оца, Исуса Христоса као сина Божијега и Светог Духа

Данас најпознатији и најраширенији хришћански симбол је крст, који може да се нађе у многим облицима, у зависности од тога која црквена организација га је издала: распеће код католика, православни крст код православних и једноставни крст код неких протестантских црквених организација, гдје неких посебних правила нема.

stoljeća biti mistik ili ga ne će biti«, tj. onaj koji je barem nešto completeživio (iskusio) u svojoj vjeri. Ne poričući vrijednost njegove tvrdnje o nužnosti osobnoga iskustva u vjeri kako bi se opstalo kršćaninom, ipak to ne znači da se bilo kakvo iskustvo vjere može nazvati mističnim.

Под водством апостола Петра, Павла и осталих, настајале су хришћанске заједнице најприје од Јевреја који су напустили јудаизам и прихватили Исусово учење; те хришћанске заједнице од невјерника (не Јевреја).

Као резултат колонијалне експанзије од стране моћних западних држава, као и због мисионарског жара, западно хришћанство се у разним облицима проширило на подручја Сјеверне и Јужне Америке, Океаније, источне Азије и подсахарске Африке.

Најбројније религије света. Земље, у које су хришћанске религије најбројније, означене су љубичастом (Римокатолици), плавом (Протестанти) и црвенкастом (Православци) бојом. Хришћанство је данас најраспрострањенија религија на свијету, уз ислам, са највећим бројем вјерника. Хришћани чине већину у Европи, цијелој Америци, Аустралији, а има их и у Азији и Африци.

Novi je, pak, zavjet ispunjenje starozavjetnih proročanstava i propovijed pobjede nad grijehom here i smrću, te obećanje dolaska Božjeg carstva i vječnog života.

S jedne strane je ostala Pravoslavna crkva (koja poštuje i čuva kanone i odluke sedam vaseljenskih sabora), koja odbacuje i ne priznaje univerzalni autoritet, nepogrešivost i primat pape, i koja je danas organizovana uglavnom na nacionalnom nivou. Na drugoj strani, nastala je Rimokatolička crkva, nad kojom papa ima potpunu jurisdikciju.

U periodu ranog hrišćanstva nije bilo manastira niti monaštva.[2] Promene koje su se zbile krajem 3. veka i tokom four. veka prihvatanjem hrišćanstva za zvaničnu religiju Rimskog carstva, sastojale su se u postepenom podređivanju vere praktičnom životu, a monaštvo se javilo kao reakcija na tu promenu, na „utilitarizam" hrišćanstva.[four] Crkva se uvećavala po članstvu i sve je više pronicao u nju svetski, hrišćanstvu tuđ duh.

U XVI veku, protestantizam je odbacio monaštvo s obrazloženjem da ovaj stvara jednu kastu posebno religioznih osoba.[1]

Monasticizam u hrišćanstvu uključuje izdvajanje od društva, isposništvo, fizički rad, molitvu, recitovanje Svetog pisma i traganje za savršenstvom u mističkom iskustvu.[1] Monaštvo se oslanja na ona Isusova učenja koja savetuju siromaštvo i potpuno posvećivanje Bogu.

Gnostici su prvi hrišćani koji pokušavaju znanjem doći do istine vere. No vremenom, usled odupiranja jeresi i filozofskoj kritici, javljaju se hrišćanski apologeti, koji su filozofski pisali u odbranu hrišćanstva. Vremenom, kako je hrišćanstvo postajalo državna religija na prostorima Rimskog carstva, dolazi do helenizacije hrišćanske filozofije, što se ponajviše odrazilo nadovezivanjem na Platona i neoplatonizam.

[one] Udaljavanje vernika od crkvene hijerarhije i ljudskih naselja postalo je pojava bez presedana u hrišćanskom životu.